Термин ''генерал'' први пут се јавља у 13. веку, у Француској, у значењу главни или врховни. Генерал, као војни чин у данашњем смислу те речи, установљен је такође у Француској, почетком 17. века, а у Бранденбургу (каснијој Пруској) и Русији крајем истог века.

Развојем стајаћих војски, генералски чин се устаљује и почиње степеновати. Најнижи генералски чин био је генерал-мајор, који је обично командовао бригадом, а следећи виши чин – генерал-лајтнант, који је најчешће командовао дивизијом. Чин генерала пешадије, коњице, артиљерије и инжењерије додељиван је командантима највиших опште-војних јединица(корпуса, армије) и јединица одговарајућег рода војске. Крајем 19. века и почетком 20. века уводе се чинови генерала и у службе, најчешће као бригадни генерали санитетске, артиљеријско-техничке и инжењерско-техничке службе и сл.

Термин војвода је словенског прекла, различитих значења: чина, звања, титуле или функције војних и цивилних старешина. У Русији се војводе спомињу још у 9. веку, као доглавници, саветници и кнежевски намесници у миру, а у ратовима као високе војне старешине. У 10. веку титуле војвода се додељују и за нарочите ратне заслуге (велико-достојни војвода). У Пољској су војводе у прво време били краљевски намесници у миру и војне старешине у рату. Средином 12. века свака је покрајина (Војводство) имала свог војводу.

У средњевековној Србији владар је био врховни војсковођа. Њега је у одсуству замењивао Велики Војвода. Властела, зависно од ранга, била је на положају војвода (стратилата), заповедника, коњаника и оклопника.

У Карађорђевој устаничкој војсци није постојао чин генерала. За основу војног уређења узимана је постојећа административна подела на кнежевине и нахије. Војском кнежевине командовале су бимбаше, подвојводе или војводе. Војском једне или више нахија командовали су Велике војводе(или Господари). За време активног ратовања против Турака, војска јебила груписана у веће јединице (равне пуковима, бригадама или дивизијама), које су се звале ''Нахијска војска''. Њима су командовале војводе. Велике војводе (или Господари) који су командовали војскама већих нахија били су објективно у рангу генерала.

Хатишерифомтурског султана Махмута II (Махмуд-Хана), који је донет под притиском Русије и децембра 1830. године обнародован, Србија је добила права на широку аутономију: Србима се признаје слобода вероисповести, а кнез Милошу наследност кнежевске титуле и у султаново име му се поверава управљање српским народом уз помоћ ''Скупштине старешина''. Србији се враћају границе из 1813. године.

Хатишериф је свечано прочитан у Београду, на Ташмајдану, децембра 1830. године.

Аутономија Србије, призната горе цитираним Хатишерифом, и наследно кнежевство Милошевим потомцима, дато султановим бератом, представља стварни настанак Кнежевине Србије, као вазалне државе.

Победом у другом српско-турском рату и одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила потпуну независност, а 22. фебруара (6. марта) 1882. године проглашена за Краљевину.

Кнез Милан је ступио на кнежевски престо када је навршио 18. година и постао пунолетан,10/22. августа 1872. године. Непосредно пред проглашење Србије за краљевину, 1882. године, за десет година кнежевања произвео седам генерала. Свих седам генерала кнеза Милана били су школовани професионални официри, који су постепено напредовали од чина потпоручника или капетана до чина пуковника, а затим и до чина генерала.

Управо такви кандидати, са чином генерала без степеновања, који су до чина дошли као школован кадар су предмет нашег интересовања.

Такође, акценат стављамо и на биографије Војвода, које су чин могле добити само за време рата и кога је додељивао монарх по свом нахођењу.

Наравно, пажњу посвећујемо и знаметим добровољцима, формалним и неформалним четничким "војводама"који су се борили за ослобођење Косова, Старе Србије и Македоније непосредно пред и током балканских ратова, као и у Првом светском рату.

Добровољци у борби против турске власти који су се под именом четници појавили у другој половини 19. века у Македонији. То су били борци са врло чврстом дисциплином, одевени у националну ношњу, наоружани претежно за блиску борбу и организовани у чете различите јачине, а доцније у одреде, под командом четовође или војводе. Већа активност четника почела је непосредно после српско-турског и руско-турског рата 1877-78. У то време у рејону планине Бигле дејствовала чета Стојана из Ресена око Велеса чета Костадина (око 200 четника) и у Битољском крају око 6 чета. После закљученог примирја са Турском, 1878. год. a пре Берлинског конгреса, Србија је од Срба из Старе Србије и Македоније – добровољаца, који су учествовали у Српско-турском рату, организовала више четничких чета, убацила их у Кривопаланачки и кумановски крај и у фебруару, уз помоћ сељаштва, подигла устанак у намери да те крајеве присаједини Србији. Турци су оружаном силом угушили устанак. Бугарска је у октобру, после Берлинског конгреса, деловала на сличан начин да се подигне устанак у Кресенском крају (Кресенски устанак, али и њега су Турци силом угушили). Са организационим оформљењем македонског национално ослободилачког покрета 1893. (унутрашња македонска револуционарна организација – ВМРО), приступило се стварању посебних оружаних формација, (сеоских, рејонских и среских чета) ради припрема оружане борбе за национално ослобођење (Македонија).

Суседне балканске државе тежиле су да Македонију прикључе својим националним територијама. У Софији је 1894. године образован Врховни македонски комитет (Врховист), као оруђе борбе Велико-бугарске буржоазије.

Преко њих је угарска влада од 1912. покушавала различитим мерама, између осталих и оружаним четама, да разбије и преузме руководство ВМРО. Касније се и Србија послужила истим средствима. Грчка је у Атини основала Македонски комитет (1902), са задатком да, уз помоћ конзулата у Солуну и Битољу и грчког свештенства, ради на присаједињењу већег дела Македоније. Тамо су организоване чете Андарта (назив за грчке чете). Прву чету формирао је 1903. год. у Београду лекар М. Гођевац. Чета је пребачена у Македонију јуна 1903. год.

Средином 1903. год у Београду је образован Главни одбор четничке акције (назван и Српски комитет) са задатком прикупљања материјалних и финансијских средстава, врбовања људства у четничке јединице (у почетку, претежно међу Македонцима избеглим у Србију) и њиховог пребацивања у Македонију. Нешто касније Главни одбор је реорганизован и формиран у секције: Револуционарна, пропагандна и финансијска. У Врању је 16. августа основан Одбор за указивање помоћи учесницима Илинденског устанка и за прихватање избеглица из Македоније који је касније добио функцију Извршног одбора Главног одбора за четничку акцију. Такви одбори организовани су у Нишу, Лесковцу, Крагујевцу и још неким местима. Српска влада, због несређених унутрашњих прилика и заоштрених односа са Аустроугарском, није званично подржавала четничку акцију и тежила је да се о Македонији споразуме са Бугарском. У другој половини 1903. год, представници српских чета водили су преговоре у Врању и Скопљу с представницима ВМРО, о сарадњи у борби против турске власти. До споразума није дошло, јер су представници српских четника у преговорима, полазили од поделе Македоније између Србије и Бугарске, а представници ВМРО су тражили сарадњу на основу признања аутономне Македоније.

У 1904. год. Искоришћавајући пораз Илинденског устанка, суседне балканске земље насрћу својим четама у Македонију. Врховисти развијају јаку пропаганду, а њихове чете почињу потискивати чете ВМРО и задобијати контролу над све већом територијом. Због тога је Главни одбор у Београду појачао пропаганду за ступање у четничке јединице, што је у Срба имало великог одјека, нарочито међу омладином и млађим официрима, који су из патриотских побуда, с убеђењем да ће се водити борба против Турака, подржавали акцију и ступали у четничке јединице. Прва чета пребачена је те године у Македонију, али су је турске јединице убрзо протерале у Србију. Српски црквени и просветни функционери, представници великосрпске буржоазије у Македонији, уз обимну материјалну помоћ српских конзула у Скопљу и Битољу, приступили су стварању упоришта у неким селима, првенствено, за борбу против програмских захтеве ВМРО, а потом против Врховиста. Тако је Битољски одбор у априлу 1904. год. формирао у Поречу чету која је одмах почела оружане борбе против чета ВМРО и Врховиста.

Почетком маја пребачена је чета која је код Шупљег камена, опкољена од турског батаљона, сва изгинула у борби. Крајем јула пребачене су чете за Скопску Црну Гору, околину Прилепа, Пореча и Дринкола, а средином августа две чете на Козјак, и до септембра пребачено је још око 8 чета. Чете на левој обали Вардара, у крстарењу тереном, бориле су се углавном с турским потерама, а на десној обали борба између српских и бугарских чета била је пропраћена терором над становништвом. До децембра су у Македонији формиране још 4 српске чете, и из Србије пребачене још четири.

Те године у пролеће радило је у јужним крајевима Македоније око 40 грчких официра као учитељи, службеници Конзулата, трговци и др; а у Атини је организован Врховни савет (извршни орган македонског комитета); у августу је Егејску Македонију убачено првих 6 Андартских чета.

Због већег надирања Врховистичких чета, на притисак Главног одбора и српских црквених и просветних функционера који су слани у Македонију, образовано је почетком 1905. у Македонији, уз прећутно одобрење српске владе, тајно удружење српске одбране, са задатком да појача борбу за српске интересе. Он а је организовала одборе у више општина; за Западно Повардарје, Одбор у Битољу и Горски штаб у Поречу и за Источно Повардарје Одбор у Скопљу и Горски штаб на Козјаку. Четничком акцијом по усвојеним правилима руководили су одбори преко Горских штабова. Српска влада тада упућује чете у Македонију, снабдевене бољом опремом. У марту 1905. убачене су у Македонију 4 чете, а на левој обали Вардара формиране су још 4. У то време и број андарта у грчким четама, који су убацивани из Грчке, повећао се на 800-1000. Из политичких разлога, Турци су мењали тактику и нису прогонили оне чете које су моментално биле у слабијем положају.

Даље убацивање чета из Србије настављено је 1906. и 1907, углавном, под командом млађих официра и подофицира српске војске.

До краја 1907. год. Српске чете су знатно сузбиле велико-бугарску активност на левој обали Вардара и освојиле позиције у Поречу. Почетком 1908. Русија и Аустроугарска су нотама захтевале од Србије да прекине слање чета у Турску, да не би дошло до рата између Србије и Бугарске. Њима се у истом циљу придружила у фебруару и Енглеска. Због тога је српска влада распустила Главни одбор у Београду и Извршни одбор у Врању, али је то довело до подвојености у организацијама Српске одбране у Македонији. Но, српска буржоазија, је с обзиром на аустроугарске претензије у Босни и Херцеговини, стајала и даље на гледишту да је природни пут њене експанзије преко Македоније. Интервенцијом из Београда отклоњени су постојећи неспоразуми на терену и израђен је устав, којим су уређени односи и прописи надлежности. У Македонију је 25. фебруара убачена нова чета, а убрзо потом формиран је нови Горски штаб за оба подручја (Источно и Западно Повардарје).

У јулу 1908. избио је у Турској младотурски устанак који је обећавао промену унутрашње политике и демократизацију земље. На позив Централног одбора, који је руководио устанком, четници су се легализовали. По турским изворима у време избијања младотурског устанка у Македонији дејствовало је 110 чета ВМРО и Врховиста, 108 грчких, 30 српских и 5 влашких. При свргавању султана у Цариграду 1909. год. учествовале су чете ВМРО и неке српске.

После анексије БиХ 1908. године Србији је запретила непосредна опасност од Аустроугарске и она је главну пажњу посветила припремама за одбрану са те стране, повећавајући напоре да побољша односе са Бугарском. У то време организована је Народна одбрана са задатком да у народу јача патриотску свест и ради на припремама устанка у БиХ за случај рата с Аустроугарском. У Прокупљу је поново отворена четничка школа, у којој су припремани руководиоци четничких јединица, које би се убациле у случају рата у БиХ. У тој школи обучавали су се и пребегли омладинци из тих крајева. Зближавањем балканских држава и закључењем Балканског савеза 1912. године створени су услови за јењавање четничке акције, а Србија и Бугарска су се тајно споразумеле о подели Македоније. Непосредно пред избијање Првог Балканског рата 1912-1913. српске чете су се повукле из Македоније. Остала је једна група четника на Козјаку која је преформирана у одред (око 3-500 четника и око 2000 мештана) под командом Војина Поповића, војводе Вука и једна у околини Велеса. Од осталих четника формирани су одреди: Лапски, Лисички, Гњилански и Луковски, различите јачине од по неколико стотина људи. Македонски живаљ, не знајући за тај споразум о подели Македоније, очекивао је с одушевљењем, спреман да помогне својим оружаним формацијама савезника, надајући се да ће тиме добити самосталност или се стопити са неком од матица, у зависности од афинитета припадности српском, бугарском или грчком корпусу. Ради тога, независно од Врховистичких чета које су убачене у Македонију, чете ВМРО одмах су почеле активна дејства пре доласка Турске Вардарске армије, а затим и у њеној позадини, ради спречавања мобилизације, кидања веза и рушење комуникација.

У многим селима и већим местима уништена је турска власт и на тај начин Турска позадина постала несигурна. Непосредно пред почетак Кумановске битке одред војводе Вука пребацио се на Сртевицу, где је 25. октобра садејствовао Дунавској дивизији I у одбијању напада надмоћнијих турских снага и помогао јој да се одржи на положају.

После битке одред је уз масовну подршку локалног живља и чета ВМРО наступао испред I армије преко Овчег и ушао у Велес (где му се прикључила тамошња чета), а затим крајем октобра избио на Мукос где је водио борбе са заштитним деловима турског 5. корпуса. Када је прва армија заузела Битољ, одред се пребацио преко Ресена у Охрид, а затим у рејон Елбасана, заузео град и запленио велику количину оружја. На правцу наступања I армије налазиле су се чете ВМРО и известан број врховистичких чета које су пре јединица ове армије заузеле Крушево, Ресен, Охрид и још нека места, али су отуда протеране од српских трупа. Лапски одред под командом Војислава Танкосића, у наступњу пред трећом армијом, напао је 15. октобраа турске карауле Репоњу и Мировце и заплео се у тешке борбе, због чега је штаб 3. армије пре времена ангажовао у нападу Моравску дивизију II и Шумадијску I. Пошто је под борбом прешао границу 18. октобра, одред је продро испред III армије до Призрена, где је касније расформиран; Лисички одред под командом Д. Секулића ангажован је у граничним борбама на одсеку Караула-Лисица, а Гњилански одред под командом П. Блажарића заузео је 17. октобра Вељу Главу. Оба одреда су потом наступала испред Римске дивизије II и Моравске бригаде до Приштине; Луковски одред под командом Божина Симића разбио је турске делове код с. Лукова и с. Блажева, продро је до Призрена и преко Љум куле у Албанију до Елбасана.

Пред почетак I светског рата, од старих четника и добровољаца формирана су 4 четничка одреда: Златиборски у Ужицу, под командом Косте Тодоровића (750 људи); Јадарски у Ваљеву под командом Војина Поповића (500 људи); Горњачки у Свилајнцу под командом Велимира Вемића (500 људи) и Руднички у Београду под командом Војислава Танкосића (500 људи). Ови одреди имали су задатак да у офанзиви српских трупа родру у непријатељеву позадину и нападају штабове, установе за снабдевање, руше комуникације, дижу народ на устанак у Босни, Срему, Банату и др. У случају одступања српских армија требало је да нападају бокове и позадину непријатељевих колона, њихове установе за снабдевање, да се повезују са народом на окупираној територији и припремају га за устанак. После објаве рата, Јадарски и Руднички одред су упућени у 3. армију, а Златиборски и Горњачки у састав Ужичке војске. Одреди су учествовали у Церској бици, и у бици на Дрини. Нарочито тешке борбе водили су: Јадарски одред у садејству с Лешничким одредом 14. августа код Лешнице и Видојевице против делова Аустроугарског 8. корпуса, а затим 16. августа на положају Богићевића Кулине; 17. августа на положају код с. Завлаке и код с. Грушића против једне колоне Аустроугарске 21. дивизије; 18. августа код завлаке; 21. августа код Гранчарског гробља; 19. октобра код Јеринић Аде, када је ушао у састав Тимочке II са којом је одступио са Дрине, и 10. новембра ушао у састав Коњичке дивизије и с њом учествовао у даљим борбама 1914. године.

Руднички одред борио је 15. августа код Крупња против Аустроугарске 42. дивизије ( имао 70 погинулих) и повукао се на Равно брдо; 20. и 21. августа код Грнчарског гробља а 24. августа избио код с. Шепка на Дрини, а затим учествовао у тешким борбама на Мачковом камену; Златиборски и Горњачки одред су 16. јула пребачени преко Дрине у источну Босну и за време Церске битке дејствовали у позадини Аустроугарске 6. армије и уносили пометњу; за време битке на Дрини оба одреда у по четама у саставу Лимског одреда, Шумадијске друге и Ужичке бригаде дејствовали као њихове претходнице, крстарили око Дрињаче, Тузле, Олова, Кладња, Сребренице, Рогатице и Сарајева. У Колубарској бици четници свих одреда су, због великих губитака у претходним борбама, ушли у састав оперативних јединица, али су и у тој бици претрпели још веће губитке. Почетком 1915. Војин Поповић је прикупио остатке четника Јадарског одреда, формирао од њих и нових добровољаца први добровољачки батаљон од 1000 људи; у Ужицу је од остатка четника из чета које су оперисале у Босни и добровољаца из Босне, формиран други добровољачки батаљон, који је до краја августа 1915. дејствовао на Дрини, а потом упућен у с. Предејане где је са првим добровољачким батаљоном образовао Добровољачки одред под командом В. Поповића. У септембру је одред упућен на границу према Бугарској на положај Чемерника, где је пристигло још око 1000 добровољаца и од свих формиран Добровољачки одред од 4 батаљона са око 4000 људи.

После напада Бугарске на Србију, одред је у октобру водио тешке борбе против Бугарских снага код Чемерника, Гаџине пољане, Грамаде, и Малог врха, а затим се под борбом повукао са осталом војском преко Албаније на Крф, где је стигао са 400-500 људи. На Солунском фронту поново је ојачан добровољцима ( укупно око 2200 људи) где се истакао у борбама 19.09.1916. на Сивој стени, а нарочито у тешкој борби 16-18. новембра на Груништу, али је спао на 450 људи ( ту је погинуо и војвода Вук), због чега је расформиран, а преостало људство распоређено је у оперативне јединице.